Петак, Јул 26, 2013
Антисрпска културна политика на примеру вицева о Лалама
Драган Манић
Пропаганда у жељи да створи мирног, дебелог и приглупог поданика, комунистима је била идеална за стварање њиховог „новог човека“, и тако су настали вицеви о Лалама.
Ковачица, 26.07.2013
Постоји веровање да се мање паметни људи смеју два пута једном вицу.
Први пут када га чују, а други пут када га разумеју. Ово правило се може
применити и на паметне, само што се они први пут смеју када разумеју
виц, а други пут плачу када га схвате.
Кратка шаљива прича која је некада имала поучни карактер и у себи
носила животну народну мудрост, никада није била без смисла и без циља,
данас је постала виц. Виц је инстант шала – брзо, лако и празно. И то је
прича о томе какав смо народ некада били (домаћински), а какав смо
данас.
У мору вицева, који често више нису ни занимљиви, издвајају се вицеви
који „се играју са нашим стереотипима“ о људима који живе на одређеном
простору и о њиховим „карактерима“. Тако знамо за вицеве о Босанцима,
Црногорцима и Лалама.
Једном приликом наш брат из Перлеза Радош рекао је како су вицеве о
Лалама смислили комунисти, јер су се плашили Срба из Баната. И заиста
када се човек мало замисли над овим феноменом вицева о Лали примети
невероватне ствари које никако другачије не би могле да се људима „кажу“
осим у облику вица. Виц је шала, а шала није ништа озбиљно. Када нешто
већ није озбиљно, онда се о томе и не размишља. Ко ће озбиљно да
посматра неозбиљне ствари? И ту лежи основна замка. Јер „хиљаду пута
испричана неистина постаје истина“, то је основно правило пропаганде и
манипулације. Дакле хајдемо мало да размислимо какав је то Лала којег
познајемо из вицева:
1. Лала је миран.
2. Лала је дебео.
3. Лала је сељак, па је самим тим и приглуп.
4. И, на крају, главна особина која се провлачи између редова - Лала
је национално незаинтересован. Коме би могло да падне на памет да је
Лала уствари Србин из Баната?
На основу чега је изграђен лик Лале којег познајемо из ових кратких
„шала“? Да ли су црте овога лика изграђене на основу менталитета,
културе и обичаја људи који живе у Банату?
Да кренемо редом
Из историје знамо да је граница Римског Царства била на Дунаву. Ту границу су Римљани прешли једном, створили Дачку провинцију, али су после кратког времена напустили ове просторе и никад се више нису усудили да прелазе Дунав. Знамо да су Римљани на Дунаву држали осам легија које су чувале Царство. У исто време Азију је чувала једна легија и једна је чувала Африку! Зашто су се Римљани ломатали по Афричким пустињама када су преко Дунава имали непрегледну плодну равницу? Ко год да је живео са ове стране Дунава тај није био миран.Први велики Српски устанак против Османлија (1594) подигли су Срби из Баната у Вршцу. Тада су Турци спалили мошти Светога Саве јер су Српски устаници носили барјаке са ликом свога светитеља. За казну су Турци живог одрали епископа Вршачког Теодосија, а ми га данас славимо као светитеља.
Од 1718 до 1871 године простор јужног Баната је био део војне крајине која је штитила Аустоугарску од Османлија. Нису ваљда мирне, дебеле, припросте и национално незаинтересоване Србе Аустријанци поставили на границу да их штите од Турака који су у два наврата стигли испод зидина Беча?
И данас се у Маргити – старом делу Панчева прича како Аустријски војник није могао сам да прође кроз Маргиту, а да не добије батине.
До скоро је било незамисливо да Лала код себе нема брису – мали ножић. Пошто се људи у Банату углавном баве пољопривредом, бриса је неопходан део алата на њиви. Често је та иста бриса имала своје трагично место у решавањима конфликата људи у Банату.
Из ових прича смо видели колико је миран карактер и национална незаитересованост Лала- Срба из Баната далеко од стварности.
Прича о Лалама као дебелим људима служи да употпуни слику мирног и незаинтересованог човека. Дебели људи нису само склони неконтролисаном уживању у храни, они су и троми, лењи, апатични – заправо незаинтересовани. У Банату нема ни мање ни више гојазних људи него било где другде.
Лала је приглуп у вицевима зато што је сељак, а сељак је свугде проглашен за неког глупог, конзервативног типа који се плаши свега новог и напредног. Знамо да живот на селу није лагодан и да захтева знања из много различитих заната и наука. На првом месту је знање из земљорадње и сточарства. Неопходно је познавање руковања разним машинама и њихово одржавање. Често људи на селу познају и грађевинске радове како би могли да сазидају неопходне објекте за пољопривредне производе и машине. И поред свих тих знања које поседују сељаци, данас када желите да неког увредите и кажете му да је глуп, кажете му да је сељак.
Зашто је ружно бити сељак?
Можда зато што је сељак свој газда и не трпи „господаре“. Не зависи од „добре“ воље „господара“ него од свога труда. Све у свему, над таквим се људима тешко влада и нема пуно користи од њих, мало купују углавном све што могу сами производе – значи није део „потрошачког друштва“.Какав је, уствари, стварно Лала – Србин из Баната?
Лала је домаћин,
што би рекли свој на своме. Живи на свом имању, има свој иметак. То није
само пуко поседовање куће – дома и њиве, него како и сама реч каже
имање имена. Име се гради кроз векове, кроз много генерација и оно
другима говори чији си, ко си и одакле си. Један човек може својим
добрим или лошим карактером да обележи читаве генерације својих
потомака.
На свом имању он је гостољубив и добар домаћин сваком госту. О томе сведоче старе Банатске куће које су обавезно, без обзира колико су биле мале, имале гостинску собу. Али је у исто време и неповерљив и опрезан, добро памтећи силна зла која су га кроз векове морила. „Нападали на мој салаш вуци, палили га и Немци и Турци. Убијали зору кад се јави, мутили те мој Дунаве плави“, каже једна народна песма из Баната.
Без обзира на рђава искуства из прошлости, Србин из Баната не живи у страху од других народа који заједно са њим деле Панонску равницу. Напротив, борећи се под разним окупаторима да сачува своју веру, културу и обичаје – своје биће -, када је успео да се избори за слободу, није то схватио као личну слободу, него слободу свих људи и народа који живе заједно са њим на овом простору. Нажалост Србија и Румунија су једине земље у окружењу које у свом саставу негују друге народе и њихову посебност. Остале државе су слободу схватиле као личну ствар и потрудиле се да у кратком времену постану етнички „чисте“ (како лепа реч за тако нељудско понашање).
Лала, тај Србин из Баната уствари највише личи на Дунав крај којег живи. Широк у души и наизглед миран, тих. Вековима стоји на свом прагу, непомерљив, силан у трпљењу разних чудеса. Само да би остао оно што је одувек био Србин са вером Светога Саве у срцу, са Словенском широком душом и слободом као јединим ваљаним разлогом за живот Човеков.
Коме је овакав Лала сметао да оствари своје „велике освајачке циљеве“? Прво Аустроугарској која се плашила Српског сна о стварању једне државе која би обухватила све просторе на којима су живели Срби од памтивека. Тај сан су сањали Срби вековима живећи у ропству под разним империјама. А онда је сан сељака и чобана, некадашњих принчева и кнежева, почетком 19. века почео да постаје стварност. После два устанка, Србија се полако и сигурно ослобађала Турског ропства. Трећи устанак се десио 1848. године у Сремским Карловцима у Аустроугарској Царевини. Тако је 1849. године створено Војводство Србија и Тамишки Банат. Тадашња Кнежевина Србија је устаницима послала помоћ од 10.000 добровољаца под оружјем, муницију и новац. Аустроугарска је 1860 укинула Војводство Србију и Тамишки Банат, али свест о слободи у главама Срба северно од Саве и Дунава више нико није могао да укине. Због тога се 1871. укида и војна граница и Срби од војника граничара под оружјем постају паори – земљорадници. Тај процес није био једноставан ни лак.
То је време почетка стварања слике о мирном, дебелом и приглупом сељаку Лали, који би, ако би се остварила жеља црно-жуте монархије био идеалан поданик. Доласком комуниста у јесен 1944. године долази и нова окупација, мање видљива, па самим тим и опаснија. Духовна окупација која је на олтар „светле будућности“ тражила да се принесу породица, вера и нација, сама суштина Српског народа.
Нови човек је требало да раскрсти са „мрачном прошлошћу“ и „традиционалним глупостима“ да би ушао у комунистички рај на земљи без Бога.
У том рају није било места за домаћине.
Пропаганда коју је користила Аустроугарска у жељи да створи мирног, дебелог и приглупог поданика, комунистима је била идеална за стварање њиховог „новог човека“.
Комунизам је нестао, као и Аустроугарска... Коме данас одговара ова лаж?
Аустоугарски Лала – комунистички „нови човек“ данас би требало да постане Vojvođanin. Лале и Сосе трба да постану грађани и грађанке, никако Срби! Лала би требало да буде Vojvođanin, он више не живи само у Банату него и у Срему и Бачкој. Тако се Српска борба из средине 19. века за заштиту Срба у Аустоугарској, оличена у Војводству Српском, користи за разарање Српског народа стварањем државе у држави. То је идеја Vojvodine и Vojvođanа, новог човека – грађанина. Узет је стари облик, људима познат и драг и замењена његова суштина. Vojvođanin би био идеалан када би био миран, дебео, приглуп и национално незаинтересован, ко зна можда би сутра требало да буде нешто треће.Уствари, када мало боље погледамо наметнуту слику о Лали, ми, уствари, пред собом имамо слику просечног Американца – грађанина света – који се не помера од телевизора. Дебелог, мирног и изразито глупог, који на питање шта су људи радили док није било телевизора одговара: „Како си глуп! Телевизора је одувек било, само је било мање канала“.
Окупатори се мењају али циљ остаје исти – улити људима у главе свест да су неспособни да се бране. Да су дебели, глупи, мирни и није битно ни ко су, ни шта су. Такви људи постају безлична маса над којом се лако и мирно влада.
Да ли ћемо постати безлична маса, не зависи од оних који нам истину замењују лажима, него од нас који на то пристајемо или се томе супротстављамо.
Слобода је увек имала исто значење, а до ње се никада није долазило лако.
*Аутор је повереник Двери за општину Ковачица.
Драган Манић
